Информације на овој страници пружају историјски контекст који је кључан за разумевање живота Николе Тесле и историје Срба у Лици и Српској Крајини, од 4. века до данас. Одговорни смо за тачност изнетих чињеница, али не преузимамо одговорност за ваш лични емоционални одговор на њих нити за то да ли вас наведене чињенице вређају.

Присуство Срба у Лици хронолошки можемо пратити од IV-V века нове ере па до данашњих дана. Бројност и густина становништва зависила је од многих друштвено-политичких прилика које су онемогућавале нормалан развитак српског етничког корпуса. У првим вековима постојања археолошка истраживања доказују нам присуство српског народа на подручју западно од планине Велебит док се за касније периоде историјска наука ослања на архивској грађи.

Прве озбиљније трагове постојања Срба у Лици налазимо након IV-V века када је дошло до масовног насељавања словенског становништва преко река Саве и Дунава. Порозност граница Византије искористила су словенска племена насељавајући се на плодним местима широм Балкана. Тако је и српски народ населио плодна крашка поља у залеђини Јадрана која су Ромеји напустили селећи се у добро утврђене градове на обали мора где су пронашли сигурност. Вековима градећи свој државотворни и културолошки идентитет српски народ почетком 9. века формира на том тлу и своје прве државе.

Доказ томе лежи у списима хроничара Ајнхарда са почетком 9. века који је у својим делима описао побуну посавског кнеза Људевита против франачке власти Карла Великог. Након неуспелог покушаја побуне, по Ајнхарту, кнез Људевит бежи код својих суседа ,,Срба” тражећи заштиту. Ово је уједном први помен Срба под тим називом у историјским изворима. Оно што још доказује боравак српског народа на подручју Лике јесте и помињање кнеза Борне као владара Далмације у контекту српске државотворне целине.

Игром судбине тежиште српске државотворности се крајем 9. века почиње селити на исток. С тим у вези, будући да су Срби у Лици живели на рубним подручјима према Хрватима често су се налазили на њиховом удару. Њихове походи су често били успешни тако да у 10. и 11. веку успевају да те крајеве инкорпорирају у своју државотворну хрватску целину. Од тог тренутка почиње вишевековно српско ропство, што под хрватском, угарском (од 1102. године)  па и млетачком круном у позном средњем веку.

Потпадајући под туђу власт српски народ на том подручју долази под удар римокатоличке цркве која је желела на сваки могући начин да прошири свој утицај путем покрштавања, а самим тим и стављање српског народ под хрватски национални идентитет. Налазећи се под страним утицајем мноштво Срба је постало романизована грађанска маса верна режиму.

Промене за српски народ на том тлу долазе почетком 16. века када долази до учестали турских напада на Лику. Продором у Босну Османлије су стекле могућност да избију на обале јадранског мора и освоје богате трговачке градове. Како би одбраниле своје границе Хабзбуршка монархија и Млетачка република почињу насељавати и наоружавати српски народ. То су углавном биле избеглице из Босанске Крајине које су бежале од османског терора. За верну службу, српски народ добио је земљу, пореске олакшице и верске привилегије. Дуги низ година они су били стуб одбране граница, што су и доказали учешћем у Великом дугом рату (1683-1699.) наког кога Османлије нису више представљале опасност за Лику.

Све до 1918. године српски народ Лике је бивао под страном управом. У време рата регрутован да се бори за туђег цара, а у доба мира скрајнут са политичке сцене добијајући само школско-црквену аутономију. Разним културно-просветним удружењима очувала се традиција српског народа од Плитвица па до Госпића.

Коначно ослобођење дочекано је 1918. године када трупе Краљевине Србије трујумфално улазе у делове некадашњег Аустроугарског царства чиме је дошло до уједињења свих Срба у једну државотворну целину. Круна Карађорђевића постала је гарант сигурности и развоја српског народа широм Балкана. Тиме је почео период сигурности и заједничког суживота са осталим југословенским народима. Међутим, тај привид мира трајао је врло кратко, тек до 1941. године када избија нови рат светских размера.

Нападом Трећег Рајха и његових савезника Југославија је априла 1941. године била пред сломом. У немогућности да се адекватно брани пред многобројнијим непријатељем држава се нашла у расулу. Тиме се српски народ у Лици нашао незаштићен пред разулареним хрватским национализмом који је лагао прерастао у фашизам и геноцид. Желећи самосталну и ,,етнички чисту” Хрватску усташке формације кренуле су у погром српског становништва путем егзекуција, логора, протеривања или покрштавања. Скоро 4 године народ је водио борбу за голи живот. Логори и стратишта у Госпићу, Јасеновцу, Јастребарском и Јадовном саму се један пример мучеништва где су се жртве бројале на стотине хиљада (процењује се да је око 700 000 Срба страдало у Јасеновцу). У периоду Другог светског рата чак 91 лице са презименом Тесла је убијено у усташким логорима и јамама, а 11 Тесли је страдало у Јасеновцу.

Крај рата и победа над фашизмом 1945. године само су донеле привидан мир и опроштај ранијих грехова. Комунистичка власт прикривајући усташке злочине желела је вратити ранији добросуседски мир. Режимском репресијом успела је да угуши сваки покушај обнове усташтва. Међутим, то је трајало само до 1991. године када је дошло до распада државе, а делови ове бивше републике бивају огрезли у грађански рат. Поново се српски народ у Лици нашао сам пред крвавим терором. Поучени историјским искуством народ Крајине почиње се војно-политички организовати што је резултат настанка државе Републике Српске Крајине. Усташе су 1991. године спалиле кућа Николе Тесле и Српску Православну Цркву у Смиљану, а уништени су и сви Теслини споменици.      

Ношен патриотизмом српски народ је до 1995. године одолевао крвавим налетима хрватских усташа, али се све срушило августа 1995. године када је наступила операција ,,Олуја”. Логистички подржани од светских сила снаге хрватске војске и полиције протерале су за свега пар дана 250.000 људи са вековних огњишта. Наког тога, српског народа у Лици има само у траговима, а међународна јавност нема обзира за муке Срба.