Детињство

Највише од свега волео сам књиге. Мој отац је имао велику библиотеку и када год сам могао, трудио сам се да удовољим својој страсти за читањем. Он ми то није дозвољавао и побеснео би када би ме затекао на делу. Када је открио да читам у потаји, сакрио је свеће. Није хтео да кварим очи. Међутим, ја прибавих лој, направих фитиљ за свеће и излих танке штапиће и сваке ноћи, пошто бих запушио кључаоницу и све шупљине око врата, читао бих, често до зоре, док су сви остали спавали и све док моја мајка не би започела своје напорне свакодневне послове.

Током мог детињства у Смиљану, био сам окружен разним домаћим животињама, али једна је заузимала посебно место у мом срцу. Мој најбољи пријатељ био је мачак који ме је пратио у стопу и чак ме бранио од мог заклетог непријатеља – једног гусана. Тај мачак је заслужан за мој први сусрет са електрицитетом. Једне вечери, док сам га мазио по леђима, његово крзно је произвело ситне искрице које су јасно светлуцале у тами. Био сам фасциниран тим чудом и тај тренутак је у мени пробудио дубоку радозналост према природи. О томе сам касније писао у писму Поли Фотић, ћерки Константина Фотића, амбасадора Југославије у Америци, које сам назвао „Прича о детињству“.

Једне зиме, заједно са другарима, попео сам се на оближње брдо. Играли смо се тако што смо грудве снега пуштали низ падину и гледали како постају све веће док скупљају снег. Једна грудва нарасла је до величине куће и сурвала се у долину уз застрашујућу буку. Задивљено сам размишљао како нешто тако мало као грудва може да створи толику снагу. Од тог тренутка био сам опчињен идејом о томе како се енергија може увећати, и можда је баш тај догађај касније утицао на моје откриће једног од најважнијих изума – Теслиног трансформатора.

Још у детињству сам покушавао да ставим природне силе у службу човечанства. На усправни штап који је служио као осовина поставио сам два укрштена штапа која су могла да се ротирају. За њих сам привезао гундеље, који су својим летом покретали ротацију направе. Сећам се да сам са одушевљењем гледао како гундељи сатима покрећу моју „машину“. То је био један од мојих првих експеримената који су наговештавали моју будућност у свету науке и изума.

Младост

1881. селим се у Будумпешту и запошљавам се као инжењер захваљујући породичном пријатељу Ференцу Пушкашу. Радио сам као „главни телефонијски електричар“ у Централном телефонском уреду у Америчкој Телефонској Компанији, где сам реализовао свој први изум – апарат за појачање гласа на телефону.

1882. Шетајући са пријатељем Антоном Зигетијем у градском парку у Будимпешти гледајући залазеће сунце и рецитујући стихове из Гетеовог „Фауста“ открио сам принцип стварања ротирајућег магнетног поља са наизменичном струјом.

Изненада сам почео штапом по песку да цртам линије сила обртног магнетског поља. За два наредна месеца сам разрадио скице многих типова мотора и модификација које ћу пет година касније патентирати у Америци.

1882. селим се у Париз и запошљавам у Едисоновој Континенталној компанији као инжењер. Радио сам на пословима унапређења електричне опреме.

Крајем године, на препоруку Тивадара Пушкаша, главног европског представника Томаса Едисона, почињем да радим на поправци Едисонових машина боравећи у бројним местима у Француској и Немачкој.

1883. У Стразбуру конструишем први индукциони мотор на свету. Почетком године шаљу ме у Стразбур како би довео у ред погон електричног система једносмерне струје који је доживео неуспех приликом првог пуштања у рад. На пословима поправке централе радио сам од 14. октобра 1883. до 24. фебруара 1884. године.

Овде потписујем први пословни уговор у вези реализације првог индукционог мотора, тако је крајем 1883. године у Стразбуру настао први индукциони мотор који користи принцип обртног магнетског поља наизменичних струја. Почео сам и са развојем разних врста полифазних система и уређаја са обртним магнетским пољем, за које ми је одобрен патент 1888. године.

Школовање

1862. Полазим у први разред основне школе (елементарне једногодишње школе) у Смиљану.

У јулу 1863. са породицом се селим у Госпић. Мој отац је добио решење о премештају на дужност госпићког пароха (проте) у Цркви Светог Ђорђа, те смо се преселили у Госпић. Тамо сам уписао први разред главне основне школа, такозване „хауптштуле“, где се настава одржавала на немачком језику. Четири разреда основне школе завршио сам 1867. године као одличан ђак, а моје име било је уписано у „Златну књигу“ школе.

Од 1867. до 1970. године похађао сам такозвану нижу реалку – три године више основне школе.

1970. Завршавам основну школу и нижу реалку у Госпићу.

1870—1873. Похађам Вишу реалну гимназију у Карловцу. Та школа, позната као Раковачка Виша реалка, била је угледна институција која је припремала ђаке за студије технике. Тамо сам становао код своје тетке Станке Бранковић. Матурирао сам 1873. године са врло добрим успехом, јер сам из нацртне геометрије био оцењен само довољном оценом.

1874. Оболевам од колере. Иако је мој отац инсистирао да се не враћам у Госпић, где је беснела епидемија, након завршене матуре враћам се кући и озбиљно се разбољевам. Девет месеци сам провео у постељи. У тим околностима успео сам да убедим оца да ми обећа да ће ме уместо на богословију уписати на студије технике. Пошто сам оздравио, отац ме је послао ујаку проти Томи Мандићу, у Томингај код Грачца, да боравком на селу и планини прикупим снагу за напоре који ме очекују.

1875—1877. Захваљујући стипендији Управе војнопограничних власти, 1875. године уписујем студије на Политехничкој школи Јоханеум у Грацу. Тамо показујем велику марљивост у учењу и брзо напредујем на студијама. Спавам веома мало, свега четири сата дневно и све слободно време проводим у учењу. Испите полажем са највишим оценама. Омиљена су ми била предавања професора физике – Јакова Пешла. На једном предавању, док је Пешл показивао рад Грамовог генератора, први пут јавно иступам са идејом о могућношћу постојања мотора без комутатора који раде на наизменичну струју, што се тада сматрало немогућим.

Забринути за моје здравље, професори су слали писма мом оцу у којима га саветују да ме испише са студија уколико не жели да се убијем прекомерним радом.

Након прве године студија изостаје стипендија Царско-краљевске генерал-команде, којом су помагани сиромашни ученици из Војне крајине. Два пута се за стипендију обраћа славној Матици српској у Новом Саду. Први пут 14. октобра 1876, а други пут 1. септембра 1878. године. Оба пута бива одбијен.

На трећој години студија, предајем се немару. Одлажем универзитетске обавезе и проводим време у лумповању, коцкању и ноћном животу, чега се не поносим. Губим стипендију и одлазим са факултета у јануару 1878. године.
1878. Обраћам се Матици Српској у Новом Саду са молбом за стипендију. Ово је био мој други покушај, пошто је прва молба из 1876. већ била одбијена. У молби од 1. септембра 1878. тражим средства за наставак студија на техници у Бечу или Прагу, али поново бивам одбијен. Ипак, као светски познат научник, 1902. године постао сам члан Матице Српске.

1878—1879. Радим у Марибору у локалној техничкој фирми. У то време сам се често коцкао и играо билијар у кафанама. Због финансијских потешкоћа, градска управа ме је 8. марта 1879. протерала из Марибора и спровела у Госпић под полицијском пратњом. Једно време сам радио у госпићкој реалној гимназији.

Јануар 1880. Захваљујући помоћи ујака Петра и Павла Мандића, наставио сам студије на Карловом универзитету у Прагу 1880. године. Школовао сам се као ванредни студент Физичко-математичког факултета Каролинума на Одсеку за природну филозофију. Међутим, када је новац од ујака престао да пристиже, напуштам Праг и селим се у Будимпешту. Наредне године, 1881. постајем свестан да моји ближњи подносе огромну жртву због мене, и решио сам да их ослободи тог терета и да напустим студије.

У Прагу сам први пут видео електрично осветљење, које је у Хибернској улици поставио чешки електротехничар Франтишек Кржик, оснивач фабрике за производњу електричних лампи.