О мени

Рођен сам 10. јула 1856. године у Смиљану, малом селу у Лици, Војној Крајини, које је тада било део Аустријског царства. Било је то време велике летње олује, и прича каже да је у тренутку мог рођења гром ударио близу наше куће. Према породичном предању, бабица која је присуствовала порођају је, чујући ту снажну грмљавину, рекла: „Ово дете ће бити дете таме.“ Међутим, моја мајка је, са својом мудрошћу и дубоком интуицијом, наводно одговорила: „Не, он ће бити дете светлости.“ Тај тренутак је често описиван као пророчки, с обзиром на то да је мој живот касније био везан за електричну енергију.

Рођен сам као четврто од петоро деце у нашој породици. Пре мене, моји родитељи, Милутин и Ђука, већ су имали троје деце. Мој најстарији брат Дане је нажалост трагично преминуо у младости, а имао сам и две сестре, Ангелину и Милку. После мене је рођена и моја најмлађа сестра, Марица. Моја мајка Ђука, која је била невероватно снажна и вешта жена, родила ме је код куће, како је то било уобичајено у то време.

Крштен сам у Источно православној цркви Св. апостола Петра и Павла у Смиљану у којој је мој отац Милутин био свештеник. Крштено име ми је било Николај. Чин крштења обавио је госпићки свештник Тома Оклобџија, а кум на мом крштењу је био Јован Дреновац крајишки капетан и пријатељ мог оца.

Наш дом у Смиљану био је скроман, али испуњен љубављу и породичним вредностима. Мој отац је био свештеник у локалној православној цркви, а моја мајка је бринула о домаћинству и васпитању деце. Од самог почетка, моји родитељи су приметили да сам био необично дете – тихо, али са изразитом радозналошћу и маштом. Често су говорили да сам, чак и као дете, показивао дубоко интересовање за науку и природне појаваме.

Моји преци су се доселили у Лику из западне Србије, и при пресељењу су узели презиме Тесла. Нико није сигуран како смо добили то презиме, али постоје две верзије. У српском језику, тесла је назив за алат – длето или малу секиру са сечивом под правим углом у односу на ручку – који су дрводеље користиле у свом раду. Могуће је да је неки од мојих предака био мајстор – дрводеља и да је по том занату моја породица добила презиме. Друга теорија указује да би презиме могло бити повезано са физичком карактеристиком. „Тесла“ се у народу повремено користило као израз за особу са истакнутим или великим зубима. У нашој породици, неки од нас имали изразите велике зубе који би могли бити разлог за такво презиме.

Отац

Мој отац, Милутин Тесла, био је човек ког бих могао описати као стуб породице, али и као неког ко је живео са дубоком везом према књизи, вери и традицији. Рођен је 15. Фебруара 1819. године у Радучу, у срцу Лике. Одрастао је у времену које је захтевало много труда и одрицања. Његов животни пут га је одвео до свештеничког позива, што је у нашем крају било не само професија већ и позив са дубоком одговорношћу.

Био је изузетно надарен. После основног школовања на немачком језику, отишао је у Војну официрску школу са својим братом Јосифом. У школи је заволео природне науке и математику. Међутим, војнички живот са свим својим строгим правилима, није одговарао његовој природи. Одлучио је да напусти војску и упише се у Православну богословију у Плашком, што показује његову чврсту вољу и жељу да постане свештеник. Дипломирао је 1845. године као најбољи ученик у својој генерацији. Необично  много је волео да чита.

Као свештеник у горњокарловачкој митрополији, служио је у неколико места – Сењу, Госпићу, али је најдуже службовао у Смиљану, где сам и ја рођен. Људи су га поштовали, не само због тога што је био добар у ономе што ради, већ и због тога што је имао способност да разуме људе, да их саветује, али и да их мотивише да буду бољи. Чак и кад би држао проповеди, његове речи нису биле само речи вере, већ и поруке које су људе инспирисале да се потруде и науче нешто ново.

Био је невероватно образован човек. Његова библиотека је за мене била право благо. Имао је књиге на разним језицима, и волео је да чита како класичну књижевност, тако и текстове који су се тицали филозофије, историје и језика. Често је писао, и то са великом прецизношћу, било да је реч о писмима, говорима или чак поезији. Његова поезија, иако није објављивана, одражавала је дубоку љубав према природи, људима и Богу.

Као отац, био је строг, али правичан. Сећам се његовог топлог, али одлучног гласа кад би нас, децу, учио да радимо нешто како треба. Увек је инсистирао на дисциплини, али није био онај тип оца који само заповеда. Знао је да седне са мном и објасни зашто је нешто важно. Мада, није увек разумео моју опсесију машинама и електрицитетом. Желео је да постанем свештеник, попут њега, што је било природно у његовом свету.

Сећам се једног тренутка који је био пресудан. Био сам веома болестан, толико да су лекари мислили да ми нема спаса. У тим данима, када су моја будућност и мој живот били угрожени, мој отац је обећао да ће ме пустити да радим шта год желим, само ако оздравим. И јесам оздравио. Од тог тренутка, добио сам његову подршку да се посветим науци, мада сам знао да то није било лако за њега.

Мој брат Дане је био омиљено дете у нашој породици, и његов губитак је био тежак ударац за све нас. Мој отац никад није показао слабост пред нама, али сам знао да га је то сломило. Чак и у тим тренуцима, показао је невероватну снагу, настављајући да буде ослонац свима око себе.

Када је умро 1879. године, осетио сам да је отишао не само мој отац, већ и неко ко је био мој први учитељ, инспирација и саветник. Његов живот је био сведочанство о томе како се може живети са интегритетом и љубављу према знању, чак и у временима која нису увек била лака. Много тога што сам постигао, дугујем њему.

Мајка

Моја мајка, Георгина Мандић, коју смо сви звали Ђука, рођена је 1822. године у селу Томињу, близу Грачаца, у Лици, као најстарија од осморо деце. Пошто је њена мајка преминула млада, била је приморана да веома рано преузме бригу о другој деци, што је вероватно разлог зашто се, према тадашњим околностима, касно удала.

Била је жена невероватне снаге, ума и талента. Рођена је у породици која је била дубоко укорењена у православној традицији, али је истовремено имала јединствену способност да разуме и савлада све што је захтевало вештину и креативност. Ђука је одрасла у окружењу где је свакодневни живот био тежак, али је њена изванредна енергија и дух увек пролазио кроз све препреке.

Мајка није имала формално образовање, није ишла у школу и била је неписмена, али је била изузетно интелигентна и сналажљива. Знала је напамет мноштво српских народних песама, па чак и читав Његошев Горски вијенац, како се говорило. Била је узор многим женама у Крајини јер је била изразито спретна у свим кућним пословима и ручним радовима. Она је била прави изумитељ у нашој кући. Имала је невероватан дар за прављење свега – од кућних алата до сложених ручних радова. Често је осмишљавала нове начине да убрза кућне послове, па бих могао рећи да је њена практична генијалност инспирисала мој сопствени изумитељски дух. Сећам се како је својим рукама израђивала ситне уређаје за спремање хране или ткање, чиме је увек импресионирала људе у нашој заједници.

Она је била стуб наше породице, не само зато што је бринула о кући и нас шесторо деце, већ и зато што је својом мудрошћу и мирним духом стварала топло и стабилно окружење. Имала је невероватну меморију – могла је рецитовати дугачке песме и приче које је научила као девојчица. Веома је ценила народну традицију, па сам од ње научио многе старе изреке и пословице које сам касније често цитирао.

Мајка је увек подржавала моју радозналост и интересовање за науку. Док је мој отац често био скептичан према мојим необичним идејама, мајка ме је увек охрабривала, чак иако није у потпуности разумела шта покушавам. Њена интуиција је била изузетна – знала је да осети шта је важно и како да ме подржи, чак и кад су моји снови изгледали немогући.

Она је такође била дубоко побожна, али њена вера није била догматска. То је била вера која се одражавала у њеним поступцима – у начину на који је бринула о другима, делила све што је имала и никада није оклевала да помогне коме год је помоћ била потребна. Сећам се како би увек налазила времена за разговор са нама децом, без обзира колико је била заузета.

Када је умрла, 16. априла 1892. године у Госпићу, осетио сам огроман губитак. Она је била не само мајка, већ и мој први узор у томе како се са креативношћу и стрпљењем могу превазићи све потешкоће. Њена љубав и подршка су били темељ на којем сам изградио свој живот и своје снове. Све што сам урадио и постигао, у великој мери дугујем њој. Њена снага, истрајност и љубав према стварању су уткани у сваку моју мисао и сваки мој изум.

Стриц (очев брат)

Мој стриц, Јосиф Тесла, је завршио војну школу и постао официр, који је стигао је до чина царског и краљевског мајора (К унд К). Важно је истаћи да је проучавао математику и чак написао уџбеник за војничке заводе.

Деда и баба (очеви отац и мајка)

Мој деда по оцу, Никола Тесла, био је изузетан човек. Рођен 1789. године, био је део „угледне граничарске породице“ у селу Радуч.

Никола је био наредник штабног места у време Наполеонових ратова, када је Крајина постала део француске провинције Илирије. Служио је у француској војсци, што је био значајан подвиг за једног Србина у то време. Његова улога у војсци сведочи о његовом статусу, али и о снази и одлучности које су га красиле. После 1815. године, преселио се у Госпић.

Оженио се Аном Калинић, женом из угледне официрске породице. Ана је била ћерка официра, а њена браћа и родбина, попут Светозара Калинића, управника округа у Огулину, били су познати по свом раду и достигнућима. Њихов брак био је симбол повезивања две угледне породице Лике.

Имали су петоро деце: мог оца Милутина, његовг брата Јосифа, и три сестре – Станку, Јању и још једну чије име није остало записано. Моја бака Ана је, као и Никола, била важна фигура у обликовању живота своје деце, обезбеђујући им не само породичне вредности већ и образовање.

Никола и Ана су оставили дубок траг у нашој породици. Њихова упорност, морална снага и посвећеност породици пренели су се на мог оца, а преко њега и на мене. Сећање на деду Николу и баку Ану увек ми је било инспирација у тешким тренуцима, подсетник на то ко сам и одакле долазим.

Деда и баба (мајчини отац и мајка)

Мој деда, мајчин отац се звао Никола Мандић. Рођен је 1801. а умро 1868. године. Био је парох у Горњем Грачацу.

Моја бака, мајка моје мајке, се звала Софија, а надимак јој је био Сока.

Моје сестре

Милка Глумичић

Милка, најстарија од нас, рођена је у Сењу 1852. године. Прво се удала за Воју Глумичића, али њихов брак није био срећан. Воја је преминуо крајем 1892. године, а након његове смрти, Милка се поново удала. Имала је једну ћерку, Георгину Гину која се удала за Петра Лалића. Често сам је критиковао због понашања које сам сматрао неприкладним, али упркос томе, била је важан члан породице. Умрла је новембра 1911. године.

Ангелина Трбојевић

Ангелина је рођена у Смиљану 20. јуна 1853. године. Била је удата за свештеника Јову Трбојевића и живела је у различитим местима где је њен супруг службовао, укључујући Петрово село и Метку. Имали су петоро деце, три сина и две ћерке. Њихов син Никола је емигрирао у САД и променио име у Николас Тербо. Ангелина је била веома блиска са мном. Толико сам је волео да сам, иако сам био преко океана, предосетио њену смрт 16. августа 1931. године у Кистању, у Далмацији, где је и сахрањена. Њена љубав и подршка увек су ми били од велике важности.

Њен син, Никола Трбојевић је као младић кренуо мојим стопама. Отишао је у Америку и тамо постао инжењер у аутомобилској индустрији. Многи аутомобилски мењачи који се користе данас базирани су на неком од његових проналазака.

Марица Косановић

Марица, најмлађа од нас, рођена је у Смиљану 1859. године. Године 1877. удала се за проту Николу Косановића, протопрезвитера у Ријеци. Њен супруг је био значајна фигура у нашем породичном кругу, као аутор првог чланка о мени на српском језику, објављеног у „Браничу“ 1889. године, и као преводилац Шилеровог дела. Нажалост, Никола Косановић је преминуо 1899. године, остављајући Марицу као удовицу. Она је живела у Загребу, где је и преминула 29. октобра 1938. године.

Сава Косановић, најстарији син Марице Косановић био је југословенски политичар, дипломата и публициста. Често је боравио у САД и били смо веома блиски.