Године 1884. одлучио сам да напустим Европу, схватајући да мој револуционарни проналазак нема подршку коју заслужује. Захваљујући препоруци Чарлса Бечелора, блиског сарадника Томаса Едисона, стигао сам у Њујорк у јуну те године. На цедуљи коју ми је Бечелор дао, писало је: „Познајем два велика човека. Један сте ви, а други је овај млади човек који стоји пред вама.“ Радио сам у Едисоновој компанији кратко време, али наши различити ставови о технологији, посебно у вези са једносмерном и наизменичном струјом, довели су до мог одласка.

Почетком 1885. године основао сам своју прву компанију, “Tesla Electric Light and Manufacturing”, у Њујорку. До 1887. године покренуо сам нову компанију, “Tesla Electric Company”, како бих применио своје изуме у области полифазних наизменичних струја. У својој лабораторији конструисао сам прве полифазне индукционе моторе и генераторе, чиме сам започео револуцију у електротехници.

Године 1888. Патентни завод САД одобрио је моје основне патенте за полифазни систем, укључујући „Електромагнетски мотор“ (бр. 381.968) и „Електрични пренос енергије“ (бр. 382.280). У периоду од 1888. до 1891. године заштитио сам укупно 36 патената, постављајући темеље друге индустријске револуције.

Године 1889. први пут сам се вратио у Европу од одласка у Америку. Обишао сам родни крај, посетио мајку и сестре у Госпићу, и присуствовао Светској изложби у Паризу. Као члан америчке делегације електроинжењера, учествовао сам на Међународном конгресу електричара, где сам представио своје идеје и иновације.

До 1890. године започео сам истраживања струја високе фреквенције, која ће обележити мој рад током деведесетих година 19. века. Године 1891. изумео сам осцилаторни трансформатор, данас познат као Теслин калем, за који сам добио патент 23. јуна. Исте године, 30. јула, добио сам америчко држављанство.

Године 1892. по други и последњи пут сам се вратио у Европу. Овај дужи боравак искористио сам да посетим Лондон, Париз, Будимпешту, Загреб, Београд, као и своју породицу у Лици.

Путовање је почело почетком фебруара у Лондону, где сам одржао два предавања о својим експериментима са наизменичним струјама високог напона и високе фреквенције. Прво предавање одржао сам 3. фебруара у Институту електроинжењера, а следећег дана у краљевском друштву Велике Британије. Неколико недеља касније, иста предавања сам поновио у Паризу пред члановима Друштва физичара и Међународног друштва за електротехнику, што је означило мој тријумфални повратак у „Град светлости“.

У Паризу сам провео више од месец дана када сам примио вест да је моја мајка Ђука озбиљно болесна. Одмах сам кренуо у Госпић, где сам успео да је видим последњи пут пре него што је преминула 16. априла 1892. године.

У јуну исте године, на позив делегације Београдске општине и Инжењерског удружења, први и једини пут сам посетио Београд. Провео сам тамо 31 сат, одседајући у хотелу „Империјал“. Обишао сам Калемегдан и Народни музеј, и у Великој школи одржао предавање о својим најновијим истраживањима и изумима. Примио ме је принц Александар Обреновић са највишим почастима, а краљевским указом одликован сам орденом Светог Саве II реда. То је било моје прво званично признање за научни рад.

Када сам 1884. године стигао у Америку, електрификација заснована на једносмерној струји тек је била у повоју. Велики број научника радио је на побољшањима у области лучног осветљења и генератора једносмерних струја. И сам сам био принуђен да се бавим генераторима једносмерне струје док сам радио у компанији Томаса Едисона.

Након што сам напустио Едисонову компанију, посветио сам се и раду на лучном осветљењу, за које сам добио седам патената. Ипак, био сам уверен да будућност лежи у коришћењу наизменичних струја. Ова визија постала је стварност након година напорног рада и велике борбе између два супротстављена концепта – једносмерне и наизменичне струје. Та борба, која је у јавности постала позната као „рат струја“ (AC/DC рат), укључивала је на једној страни Едисонову компанију, која је заговарала једносмерну струју, и на другој Џорџа Вестингхауса, који је препознао предности мојих идеја и откупио кључне патенте за полифазни систем.

Наш заједнички тријумф постао је очигледан када је донета одлука да се Светска изложба у Чикагу 1893. године снабдева наизменичном струјом. Првог маја те године, хиљаде сијалица осветлиле су павиљоне изложбе, задавши кључни ударац Едисоновом систему. Ова изложба, посвећена четристотој годишњици открића Америке, била је осветљена уз помоћ мојих 12 двофазних генератора, чиме је Чикаго током трајања изложбе стекао надимак „град светлости“.

У октобру исте године, Међународна комисија за Нијагарине водопаде донела је одлуку да се изградња система за искоришћење снаге водопада повери компанијама које су предложиле мој полифазни систем. Та одлука представљала је велики корак напред у електрификацији и потврду исправности мојих идеја.

Године 1894. изабран сам за дописног члана Српске краљевске академије. Ово је било једно од првих значајних признања које сам добио за свој научни и проналазачки рад. Ипак, за „правог“ члана Академије једногласно сам изабран тек 16. фебруара 1937. године. Следеће године, 13. марта 1895. године, велики пожар је захватио зграду на Јужној петој авенији бр. 35 у Њујорку, где се налазила моја лабораторија. У том пожару уништени су сви прототипови мојих машина, стотине оригиналних сијалица, књиге, писма и непроцењиво вредна техничка документација. Овај губитак представљао је велики изазов, али и подстицај да наставим са својим радом.

Ноћ између 15. и 16. новембра 1896. године означила је велики тренутак за науку и енергетику. Тада је у рад пуштена прва велика хидроцентрала наизменичне струје на реци Нијагари, чија је изградња заснована на мојим патентима. Од 13 патената који су коришћени за изградњу, девет је било мојих. Први киловат-сати електричне енергије из ове централе пренети су до града Бафала, удаљеног 32 километра. Овај пројекат означио је прекретницу у развоју индустрије и омогућио нагли напредак у производњи, преносу и употреби електричне енергије крајем 19. века. Верујем да је мој рад на овом пољу био инспирација за касније развоје у енергетици.

Моје размишљање о енергији објављено је 1900. године у часопису „Сенчури“ у чланку под називом „Проблем повећавања људске енергије“. У овом раду изнео сам тезу да човечанство треба да напусти „варварске“ методе добијања енергије, попут сагоревања угља и нафте, јер оне исцрпљују природне ресурсе. Уместо тога, заговарао сам коришћење одрживих извора енергије, као што су водопади, сунчева светлост, ветар, плима и осека, таласи, као и енергија која потиче из температурних разлика у Земљи или мору. Моја визија чисте и обновљиве енергије и данас је веома актуелна, јер одражава моју веру у науку која служи добробити целог човечанства.

Године 1897. направио сам значајан корак у радио техници, изградивши нову, већу радио станицу у близини Њујорка. Тада сам успео да пошаљем радио сигнале на удаљеност већу од 40 километара, постављајући основе за модерну радио комуникацију. Пријавио сам два кључна патента: „Систем за пренос електричне енергије“ (бр. 645,576), који описује систем са четири резонантна кола подешена на исту учестаност, и „Уређаји за пренос електричне енергије“ (бр. 649,621), који дефинише радио апаратуру.

Следеће године, 1898, демонстрирао сам рад свог теледиригованог бродића на првој изложби електричних апарата у Медисон Сквер Гардену. Помоћу радио таласа даљински сам управљао моделом бродића, што је изазвало велико одушевљење. Патент под називом „Начин управљања и апаратура механизма за управљање покретним пловним објектима или возилима“ (бр. 613,809) поднео сам 1. јула, а одобрен ми је 8. новембра исте године. Свестан значаја овог патента, заштитио сам га у 11 земаља, постављајући темеље за будући развој даљински управљаних уређаја.

Моја истраживања високофреквентних струја и високих напона започела су 1888. године и обележила су важан период у мојој научној каријери. Ова истраживања нису само допринела енергетици, већ су нашла примену у областима као што су бежична телеграфија, радио-техника, медицина и осветљење. Први значајни резултати са генераторима високофреквентних струја постигнути су 1891. године на Колумбија колеџу. Те године сам патентирао свој осцилаторски трансформатор, један од најважнијих проналазака у овој области, под патентима број 454,622 и 462,418.

Осцилаторски трансформатор омогућио је не само генерисање високофреквентних струја већ и значајно повећање њиховог напона захваљујући принципу резонанце. Постигао сам изузетна повећања напона, чак у милионима волта. Моје истраживање у овој области кулминирало је изградњом чувене лабораторије у Колорадо Спрингсу 1899. године. Тамо сам провео годину дана спроводећи кључне експерименте, укључујући и откриће стационарних таласа планете Земље, што је било једно од највећих достигнућа у мојој каријери.

Године 1899. преселио сам се у Колорадо Спрингс како бих извео низ експеримената који су ме водили ка новим открићима у области високофреквентних струја. Дошао сам тамо 18. маја с намером да конструишем генератор високофреквентних струја велике снаге, усавршим методе индивидуализације и међусобне изолације пренете енергије и утврдим законе простирања струја кроз земљу и атмосферу. Од 1. јуна 1899. до 7. јануара 1900. водио сам детаљне белешке о својим експериментима, укључујући мерења, прорачуне, дијаграме и запажања о новим конфигурацијама инструмената и уређаја.

Године 1900. објавио сам чланак под називом „Проблем повећања људске енергије“ у часопису „Сенчури“, који је уређивао мој пријатељ Роберт Андервуд Џонсон. Овај чланак изазвао је велику пажњу због мојих идеја о енергији као кључном аспекту цивилизацијског напретка.

Од 1901. до 1902. градио сам лабораторију и предајни торањ на Лонг Ајленду, у оквиру пројекта познатог као „Светски систем бежичног преноса“. Пројекат је осмишљен у сарадњи са чувеним америчким архитектом Стенфордом Вајтом. Мој план је био да се сигнали предајног торња шаљу бежично кроз Земљу, која је проводно тело, и да се могу примати било где на планети. Иако је торањ завршен 1902. године, он никада није достигао свој првобитно замишљени облик.

Међутим, у периоду од 1903. до 1906. наишао сам на бројне изазове у завршетку овог пројекта. Финансијска подршка Џона Пиерпонта Моргана, мог главног инвеститора, пресушила је, и упркос бројним писмима којима сам покушао да га убедим да настави са улагањима, морао сам да одустанем од пројекта. Напустио сам Лонг Ајленд 1906. године и усмерио се на истраживања у области машинства.

18.априла 1905. године патентирао сам „Технику преношења електричне енергије помоћу природних средина“ под бројем 787,412. Овај патент, који сам поднео 16. маја 1900. године, описао је појаву стојећих таласа, за које сам утврдио да се могу простирати у свим правцима по Земљи. Моја намера била је да потврдим и развијем идеје о резонанцији Земљине кугле, са очекивањем да ће се резонантне фреквенције налазити на 6, 18 и 30 Hz.

Први радни модел турбине без лопатица остварио сам 1907. године, што је био значајан корак у мојим истраживањима у области машинства. Развио сам оригинални принцип пропулзије флуида, који сам применио на пумпе, турбине, компресоре и вентилаторе. Идеју за овај проналазак замислио сам још 1890. године, а уобличио почетком 1902. Први пут сам овај принцип објаснио пред стручњацима 1. јуна 1906. године, а у пракси га применио током 1907. Моја турбина користи радно коло с паралелним дисковима, чиме сам унапредио једноставност и ефикасност, истовремено смањујући број компонената.

Након финансијских потешкоћа које су уследиле након неуспеха на Лонг Ајленду, окренуо сам се машинству, тражећи изум који би био приступачан и једноставан за индустријску примену. Тако сам 1908. године започео сарадњу са компанијом „Америкен енд Бритиш Мањуфекчеринг“, чији је власник био Џон Х. Хедли. Радио сам на машинама за бродску пропулзију све до 1911. године. Годину дана касније, 1909. године, основао сам компанију „Тесла Пропулжн“ са циљем да експлоатишем своје изуме из области машинства. Седиште компаније било је у улици Бродвеј број 165 у Њујорку.

Године 1913. пријавио сам патент за фонтану, чији је дизајн био инспирисан мојом сарадњом са Луисом Тифанијем, чувеним уметником и дизајнером. Развијао сам више модела фонтана које су користиле циркулацију велике количине воде. Иако сам патентирао фонтану 1914. године и уложио значајан труд у овај пројекат, нисам постигао већи комерцијални успех. Ипак, овај проналазак био је још један покушај да се суочим с изазовима и решим своје финансијске проблеме у том периоду.

Године 1914. отворио сам нову канцеларију у „Вулворт“ згради, на адреси Бродвеј 233 у Њујорку. Ова зграда је тада била највиша зграда на свету и представљала је симбол модерне архитектуре и напретка, а простор у њој био је изузетно репрезентативан. Нажалост, због озбиљних финансијских потешкоћа, био сам приморан да напустим ову канцеларију после само неколико месеци, што је био још један у низу изазова са којима сам се суочавао у настојању да наставим своја истраживања.

Свој први аутобиографски чланак објавио сам 1915. године у часопису „Сајентифик Америкен“ под насловом „Нека лична сећања“. У овом чланку сам по први пут отворио врата свог живота и проналазачког путовања широј јавности. Посебно сам се осврнуо на тренутак који је обликовао мој рад – откриће принципа обртног магнетног поља у Будимпешти 1882. године. Овај текст је имао велики одјек и представљао је ретку прилику да поделим своје инспирације и методе рада са онима који су пратили мој научни пут.

Године 1916. сам успео да уновчим један од својих изума, продајом лиценце за патент „Показивач брзине“ компанији „Валтам воч“ из Бостона. Ова компанија је израдила око 60.000 брзиномера који су уграђивани у серијски произведене аутомобиле до 1921. године. Овај успех био је значајан корак у ублажавању мојих финансијских проблема, иако недовољан да их у потпуности реши. Упркос свим изазовима, наставио сам да радим на својим иновацијама и да тражим начине да остварим своје визије.

У том периоду, у Њујорку сам упознао јеромонаха Николаја Велимировића, преко свог пријатеља, професора Паје Радосављевића. Николај је радио на обједињавању српске заједнице у Америци како би подржали Србију у Првом светском рату. Ови разговори били су важни, али због затегнутих односа између мене и Михајла Пупина, као и критичног става професора Радосављевића према Пупину, није било могуће постићи заједнички проглас. Николај је касније писао како жали што ме је покушао укључити у народне послове, верујући да је мој научни рад важнији за човечанство.

Године 1917. дао сам интервју за часопис „Електрикал експериментер“ који је објављен у августу, четири месеца након што су Сједињене Америчке Државе ушле у Први светски рат. У овом интервјуу сам изложио своју идеју о уређају који ће касније постати познат као радар. Описао сам могућност коришћења електричних таласа за детекцију и уништавање подморница, што је у то време представљало револуционарни концепт. Ова визија била је део моје дугогодишње посвећености проналасцима који могу унапредити безбедност и побољшати услове за човечанство. Моја идеја о радару показала је дубоко разумевање потенцијала електромагнетних таласа и њихове примене у будућим технологијама.

18. маја 1917. године додељена ми је Едисонова златна медаља, највише признање Америчког института електроинжењера. Иако је ова медаља установљена 1904. године, мени је додељена 13. децембра 1916. за мој рад у области полифазних и високофреквентних струја. Свечано уручење обављено је у Америчком институту електроинжењера у Њујорку. Иронија је у томе што сам у истом периоду био у финансијским проблемима, боравећи у хотелу „Валдорф-Асторија“ у апартману са одложеним плаћањем. Због нагомиланог дуга од 20.000 долара, власник хотела, Џорџ Болт, преузео је власништво над Ворденклајфом и започео рушење моје чувене куле, распродајући плацеве.

Сарадњу са компанијом „Алис Чалмерс“, једним од највећих произвођача парних турбина, започео сам 1918. године. Циљ је био развој и тестирање мојих парних и гасних турбина. Током наредне две године тестиране су две моје турбине снаге 200 и 500 киловата. Ипак, резултати нису били задовољавајући, што сам приписао недостатку адекватних услова за рад, те је сарадња прекинута.

Године 1919. објавио сам своју чувену аутобиографију под називом „Моји изуми“. Ова серија текстова појавила се у шест наставака у часопису „Електрикал експериментер“, који је уређивао мој пријатељ Хуго Гернсбек. Кроз ове текстове описао сам своје визије, јединствен начин размишљања и методе рада, као и низ искустава из мог живота. У њима сам описао и своје експерименте, укључујући истраживање утицаја електричних струја одређених фреквенција на људско тело, које сам често тестирао на себи. Такође сам описао изузетну осетљивост свог слуха, који је био неколико пута јачи од просечног.

У периоду од 1921. до 1925. године сарађивао сам са компанијом Едварда Џ. Бада, произвођачем аутомобила и мотора. Током те сарадње предложио сам производњу новог типа аутомобилског мотора, заснованог на мом оригиналном концепту. Моја замисао је била да се уведу револуционарне промене у аутомобилску индустрију, али овај пројекат, нажалост, није заживео у потпуности.

Године 1923. пријавио сам два патента из области хемијске технологије. Ови патенти, под називима „Поступак за прераду и транспорт сумпора“ и „Уређај за прераду и транспорт сумпора“, регистровани су под бројевима 645.568 и 645.569, 15. јуна те године. Процес испитивања трајао је неколико година, и након мањих корекција које је захтевао Патентни завод, патенти су ми одобрени у јуну 1926. године. Ипак, због неплаћања прописане таксе у законском року, пријава је била повучена.

Током 1927. године становао сам на петнаестом спрату хотела „Пенсилванија“ у Њујорку, у соби број 1522 Е. Водио сам самачки живот, обраћајући посебну пажњу на исхрану и своје здравље.

Године 1928, у својој 72. години, добио сам свој последњи патент, који је био круна мог дугогодишњег рада. Патент број 1.655.114 односи се на „Метод и апаратуру за ваздушни транспорт“. У питању је била револуционарна замисао летелице с могућношћу вертикалног полетања и слетања – комбинација хеликоптера и авиона, покретаних мојим моћним турбинама. Овај патент представљао је још један доказ моје визије будућности и вере у моћ науке и технике.

На изложби електричних апарата у Медисон Сквер Гардену, извео сам експеримент који је одушевио посетиоце. Користећи радио таласе, демонстрирао сам даљинско управљање моделом брода, чиме је публика први пут видела како је могуће управљати уређајем без физичке повезаности. Назвао сам овај уређај „телеаутоматон“ и сматрао га претечом модерних робота. Концепт сам базирао на аналогији са људским телом, умом и нашом способношћу да реагујемо на спољашње стимулусе. Радио таласи одређене фреквенције преносили су команде са даљинског управљача до антене на броду, која је била подешена да прима те сигнале.

У каснијим верзијама, побољшао сам уређај додавањем могућности истовременог пријема два различита сигнала. Ова иновација омогућила је да телеаутоматон реагује само када би оба сигнала била регистрована, чиме сам повећао поузданост система и отпорност на ометање. Без да сам био свестан, развио сам основни принцип логичког „и“ („and”) кола, што је касније постало основа модерне рачунарске технологије.

Један од мојих механичких осцилатора изазвао је интересантну анегдоту. Иако није био намењен за изазивање подрхтавања, овај уређај је, причвршћен за потпорни стуб зграде, ступио у резонанцију и изазвао потресе у целом кварту. Моји осцилатори су првенствено били намењени за генерисање електричних струја одређених карактеристика, али сам истраживао и њихову примену као генератора механичких осцилација. Нажалост, пожар из 1895. године уништио је многе моје прототипе. Иако сам неке од њих обновио, ова истраживања представљала су увод у мој каснији рад у машинству.

Једно од мојих контроверзнијих истраживања била је идеја о „зрацима смрти“, усмереним сноповима честица. Објаснио сам да концентрисана електрична енергија, чак и када би дошла из читавог Њујорка, не би могла да нанесе штету на већој удаљености. Ипак, усмерен сноп честица могао би да постане моћно оружје. Овај концепт није био један изум, већ интеграција више нових технологија. Пројекат је изазвао велико интересовање још за мог живота, а мистерија која га окружује остала је присутна и после моје смрти.

За свој 75. рођендан, који је обележен 10. јула 1931. године, био сам почашћен признањима и честиткама од преко 70 угледних личности свог времена – нобеловаца, научника, инжењера, индустријалаца и уметника. Овај јубилеј је изазвао пажњу широм света, са бројним свечаностима и академијама у Европи и Америци, које су организоване у част мог доприноса науци и техници. Јула 1931. године, изгледало је као да цео свет заједно са мном слави.

Посебну пажњу привукао је поклон од мог младог пријатеља, новинара Кенета Свизија из „New York Sun-а“. Он је начинио споменар у коме су сакупљене рођенданске честитке мојих савременика, међу којима су били угледни научници попут Алберта Ајнштајна, немачког физичара, Сер Вилијама Хенрија Брега, енглеског физичара, Сер Едуарда Виктора Еплтона, енглеског физичара, Роберта Миликена, америчког физичара и Артура Холија Кемптона, америчког физичара. Поред њих, ту су били и многи други истакнути научници и уметници: Милутин Миланковић, српски математичар и астроном, Иван Ђаја, професор физиологије са Универзитета у Београду, Драгомир Јовановић, професор електротехнике, Урош Предић, српски сликар, Славко Бокшан, инжењер и оснивач Института Николе Тесле у Београду, Никола Т. Перовић, српски приповедач. Свизи је успео да добије 75 честитки, од којих је свака представљала годину мог живота, и овај јединствени споменар чувао сам до краја живота као драгоцену успомену.

Ова збирка представљала је једно од највећих неформалних признања које сам икада добио. Она је сведочила о поштовању и дивљењу које су према мени осећали савременици из различитих крајева света, укључујући научнике, уметнике, индустријалце и инжењере. Признања која сам добио кроз овај споменар, за мој рад, визију и достигнућа, за мене су била већа од било које званичне награде.

Такође на свој 75. рођендан, 1931. године, мој лик се нашао на насловној страни часописа Тајм. У чланку је истакнут мој допринос системима за производњу и пренос електричне енергије, чиме сам био почаствован.

Од 1934. до 1942. године, мој живот био је обележен низом значајних догађаја, али и неким трагичним околностима. У „Њујорк Тајмсу“ сам 1934. године објавио некролог краљу Александру I Карађорђевићу, убијеном у Паризу те године, изражавајући дубоко поштовање према њему као вођи и човеку.

У том периоду такође сам развијао концепт телегеодинамике, нове технологије која је подразумевала пренос енергије механичким путем кроз земљу. Своје иновације сам нудио компанијама попут „Тексаса“, „Вестингхауса“ и „Буфало“ верујући да ће овај систем наћи примену у навигацији, индустрији и преносу сигнала.

Године 1935. склопио сам уговор са совјетским трговинским представништвом у Њујорку, компанијом „Армторг Трејдинг“. Овај договор је био усмерен на заштиту Совјетског Савеза од могуће непријатељске агресије, кроз развој нове технологије која би могла створити непробојни одбрамбени зид. Тада сам им представио концепт усмерених снопова честица, који је касније постао познат као „зраци смрти“.

Уговор сам потписао 20. априла 1935. године, обавезујући се да у року од четири месеца предам детаљне нацрте и техничку документацију за постројење које би омогућило реализацију ове идеје. Мој пројекат предвиђао је уређај способан да генерише потенцијал од 50 милиона волти, производећи концентрисане снопове честица који би се могли испалити на удаљеност од најмање 150 километара. Брзина ових честица износила би најмање 50 километара у секунди, а њихово разарајуће дејство било би изузетно прецизно и моћно.

Циљ мог изума није био само развој офанзивног оружја, већ и стварање дефанзивног система који би могао обезбедити мир и спречити будуће ратове. Веровао сам да би ова технологија могла служити као средство одвраћања агресије, чувајући нације од сукоба. Међутим, као и многи моји пројекти, овај је наишао на бројне изазове и никада није у потпуности реализован. Ипак, идеја о усмереним сноповима честица остала је једна од мојих најамбициознијих и најзагонетнијих визија.

Године 1936. доживео сам саобраћајну несрећу у Њујорку, када ме је ударио аутомобил (такси) током једне од мојих свакодневних шетњи. Опоравак је трајао шест месеци, али сам наставио свој рад и истраживања упркос тешкоћама. Успео сам да се опоравим и наставим са својим активностима.

Посебно значајан тренутак догодио се 1942. године, када сам се срео са краљем Петром II Карађорђевићем који је дошао у Вашингтон у посету америчком председнику. Састали смо се у мом апартману у хотелу „Њујоркер“. Његова посета била је изузетно емотивна, а наш разговор оставио је снажан утисак на обојицу. Краљ је касније записао у свом дневнику да је сусрет био изузетно емотиван и да смо обојица били дубоко потресени и плакали.